„Nije mi išlo. Nekako se nismo jednostavno razumeli sa trenerom od koga sam učio prve bokserske korake. Ljubav prema boksu je počela zahvaljujući tome što se moj otac bavio borilačkim veštinama i to me je privuklo da se i ja oprobam.“
Na izgled tih momak, sa blagim osmehom koji uliva poverenje kod svakog čoveka. U rukama dinamit koji sve pred sobom ruši. To su osetili već devet protivnika koja je Andrej pobedio u svojih devet profesionalinih mečeva. U početak svoje karijere, sa 16 godina, nije ulivao neko poverenje da će Andrej izrasti u pravog bokserskog asa u profesionalnim vodama. Kao početnik u BK Dubočici iz Leskovca kod trenera Srđana Timića nije se proslavio. Na početku amaterske karijere nije se ponabolje snašao.
„Pošto je moj otac Bratislav osnovao klub, počeo sam da treniram kod njega i to je bio potpuni zaokret u mojoj bokserskoj karijeri. Prvih sedam-osam meseci sam uporno trenirao bez nijednog meča u ringu. Prvi moj meč nakon toga ulio mi je samopouzdanje. Startovao sam pobedom i sve je krenulo kako treba. Na Evropskom prvenstvu nezaluženo sam poražen još u eliminacijama. Bio sam totalno razočaran. U razgovoru sa mojim ocem donosimo zajedničku odluku da se oprobam kao profesionalac. Bar za sad to je bio puno pogodak.“
Najviše za svoj uspeh duguje ocu Bratislavu, u koga ima najviše poverenja.
Stupio je u kontakt sa promoterom iz Nemačke Aleksandrom Petkovićem. Nemačka je trenutno centar za profesionalni boks u Evropi. „Moj cilj je bio da se oprobam u tom svetu boksa. Imao sam možda i malo sportske sreće, otišao sam u taj kamp gde se zaista dobro radi. Dobio sam šansu da boksujem i nisam razočarao. Pobedio sam prekidom u drugoj rundi daleko isksunijeg od mene, Aleksandara Volomaja.“
„Dosad sam imao devet pobeda od kojih je najteža bila poslednja. Za protivnika sam imao Hrvata Tonija Visića iz Splita koji je dosad imao oko četrdeset profesonalih mečeva. Radi se o kvalitenom bokseru koji je bio Junioraski prvak sveta. Meč nisam mogao da dobijem prekidom jer se radi o fizički jakom borcu, isksan je i zna sve trikove u ringu. Za ovaj poslednji meč bio sam mesec dana u karatin na pripremama. Bio sam odlično pripremljen za borbu i verovao sam u sebe“ rekao je Andrej Pešić.
Trenutno Andrej je u Leskovcu gde trenira tri puta nedeljno sa ocem Bratislavom i Markom Docićem, bokserom koji bi trebalo da krene Andrejevim stopama. U Nemačkoj odlazi polovinom marta, kad mu počinju pripreme za naredni meč. Protivnika još uvek ne zna. Boks je za njega kako sam reče „nešto najlepše što voli da doživi“.Očekuje svoj vrhunac, kao i da se domogne jedne od svetskih titula. Ako se domogne titule to će promeniti njegov život.
„Mladim bokserima koji dolaze preporučio bih da ne odsutaju nikad. Ja sam imao loš početak i niko nije verovao u mene da ću postati ono što trenutno jesam. Najveća vrlina je upornost i ta upornost mene upravo krasi kao i vera u sebe da ćeš uspeti jednog dana.“
O osećaju kad se ulazi u ringu i šta bi poručio mladim bokserima ovaj dvadesetrogodišnji leskovčanin kaže: „Pri samom ulasku u ring, kod svakog boksera je prisutna pozitivna trema. Međutim kad se uđe u taj magični četvorougaonik sve se ka usredi protivniku. Pre meča imam razrađeni plan sa mojim trenerom na licu mesta. U ringu radim šta mi više odgovara, jednostavno se prilagođujem protivniku, kako on boksuje i kakve je građe.“
Šta drugo reći na kraju nego Andreju Pešiću poželeti uspešan nastavak saradnje sa promotersakom kućom u Minhenu „Petkos boks promošen“ i promoterima Aleksandrom Petkovićem i Nadine Rache, povratak na mesto gde je počeo sa usponom. Kao i da na ovom našem portalu pišemo o još lepšim i većim uspesima našeg Andreja.
Vukašin Stevanović
