JugSport.net

18. april 2024.
sportski portal južne Srbije

Lebane moj uspavani grad

Lebane: Prošlo je mesec dana od uvođena vanrednih mera u Srbiji  i toliko policijskog časa. Policijski čas u mom gradu  uspavao  ulice  od dolaska u Lebanu, što se vidi na svakom koraku. Ne čuje se graja dece,  koja su uvek pa i ovog puta spremni, očekujući  dolazak  proleća, šetnjama ulicama  grada. Ne čuje se ni cvrkut ptica, ni lavež  pasa. Grad spava, ulice su puste, a tu i tamo prođe po neki automobil, ili pak neki putnik namernik, koji žuri  na posao  sa dozvolom za kretanje. Kazne su rigorozne i ljudi posle 17 časova  su već u svojim domovima.

Sa pravom se pitam da li je ovo mogao jedan opaki grip  da utera ljude u svoje kuće. Da ovako žalosno izgleda  meni moja draga varošica. Ne, nije ovo virus, ovo je po meni biološki rat. Mnogi od vas su po svoj prilici pročitali na internetu da je ovo došlo iz laboratorije.

Da li su ovu opaku boleset  doneli Američki marinci  u Kini i preneli po celom svetu. Nažalost ni oni ne ostaju ne pogođeni ovom opakom pandemijom, kao i njihovi žitelji i oni u velikom broju stradaju.

Predsednik SAD-a Donald Tramp napada Svetsku zdravstvenu orgaizaciju, a možda bi bilo bolje da upita samog sebe šta  su uradili čitavom svetu. Mnogo nedužnih ljudi je umrlo od virusa, koji uzima sve više maha.

Da li će vremenski uslovi koji dolaze  oterati ovo zlo sa naše planete?! Ako nije virus sigurno neće, ali će stradati nedužni narod. Vreme će pokazati ko je kriv i  ko se igra sa nedužnim narodom na ovoj planeti.

Da bi dočarao kako izlgeda moj grad  u kome živim u ova teška vremena  više od pola veka, sa suzama u očima  ne mogu da   verujem  da moje Lebane doživljava ovo što se sada u njemu dešava.

Kako izgleda moj grad u ova turobna vremena?

Prvo što mi je zapalo za oko  je zatvorena benzinska pumpa „Žarson“ gde u ovo vreme  kolona ljudi sa  svojim automobilima čeka u red da natoči gorivo u njihovim rezervoarima.

Na ulicima ni žive duše jedino se čuje lavež nekog psa iz obližnje kuće, koji ukazuje da još neko živo biće raduje se svom životu.

Dolazim do raskrsnice  koja vodi za Bojnik, a ni tu nema nikog, samo po neki automobil prođe, a potom nastaje tišina.

Sve je mirno ništa se ne čuje, kao da u obližnjim kućama  ne živi niko.Tišina, ulica pusta, a ja krećem dalje sa nadom da će u gradu biti malo življe, a u sebi nosim  neku tugu  zbog sumornog  i pustog grada. Idući dalje prema centru pustoš  je prisutna na svakom koraku.

Ispred  Doma zdravlja  ili MUP-a pa i Centra za socijalni rad  sve je mirno i tiho.  U normalnim okolnostima tu je bilo mnogo živo, mnogo ljudi je bilo prisutno  koji su išli nekim poslom.

Ovog puta toga nije bilo. Sve je prazno i pusto, nema žive duše  ni pred benzinskom pumpom NIS-a koja je svakog dana bila puna  vlasnika automobila  koji su čekali u red za gorivo.

Sve je prazno niti žive duše ni pred benzinkoj pumpi „ NIS“ koja je kao i predhodna pumpa uvek bila puna automobila u ovim popodnevnim satima, pogotovu poljoprivrednika jer je sad vreme setvenih radova.

Sledeća  ulica bez nikog nigde je od benzinke pumpe do Gimnazije, pored osnovne štole Radovan Kovaćević-Maksim, gde je u normalnim okonostima bilo dece osnovaca, odnosno srednjoškolaca.

Glavna ulica koja ide od benzinske pumpe  ka Gimnaziji, pored O.Š. „Radovan Kovaćević-Maksim“ je pusta. Nema žagor dece, učenika  i mladih.

Ulica koja vodi do restorana „Tango“  gde ima i nekoliko kafića  nema mladih  koji su znali da  u to vreme da budu tu radosni, raspevani  i puni života da provode vreme.

Idući dalje dolazim do najprometnije raskrsnice  mog grada koja razdvaja grad na dva dela, jedan preko mosta na reci Jablanci, a drugi deo je centar grada. Ni tu nema nikog, a na vratima kao i na svim  ugostiteljskim objektima  stoji uglavnom naredba  o obustavljanju radova do daljeg.

Centrar grada , srce Lebana , ovog puta je pusto. Nema ljudi, nema ni čak pasa lutalica koji su stalno prisutni u centru, kao i da oni osećaju da se nešto  u gradu događa.  Tu i tamo prođe po neki  prolaznik, žureći  da obavi neki posao, tiho i  pognute glave.

Most koji vodi ka hotelu „Caričin grad-Justinijana Prima“ ovog puta  je bez prolaznika. Izostali su  i šetači na keju i čuje se samo  žubor reke.

Idući tako, nailazim na gradsku pijacu , ali ni tamo žive duše. Sve je  zamrlo ljudi nisu tu i pijaca je pusta.  Šta reći kada se nađemo na glavnoj raskrsnici  kojom se odvaja  put prema Domu kuture , crkve,  i zgrade  opštinske uprave gde je uvek bilo ljudi koji su obavljali mnoge poslove , šetali, trgovali…

Pitam se zašto je to tako i zašto moj grad  ovako izgleda?

Tu u dvorištu crkve , gde je u nekim normalnim uslovima bilo mnogo dece koja su se igrala u crkvenom dvorištu sada nema nikog. Svuda muk i tišina.

Put me je dalje naveo  glavnom ulicom ka Medveđi gde ima takođe mnogo značajnijih objekata,  pošta, sudska zgrada, ali tu je sve tiho i mirno, nigde nikoga.

Poslednja ulica koja  se našla u mojoj foto i pisanoj beležnici  je upravo moja  u kojoj živim,  takozvanom Novom naselju.  To je ulaz u selo Šumane , jednog od najvećeg seoskog naselja u našoj opštini. I ono izgleda tužno i pomalo setno.

Tužna slika se mogla videti  na svakom koraku, i moje mesto, moj grad bio je ovog puta tužan i pomalo  pust, pogotovo sada u oči našeg najvećeg Hrišćanskog praznika –Uskrsa.

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Print