Čengdu / Prokuplje – Kroz svoju drugu istoriju Prokuplje, grad u srcu Toplice je imalo pregršt svojih sportskih heroja. Bez namere da se bilo ko naljuti ako ga izostavimo (jer stvarno ima mnogo imena) nećemo ih sve ponaosob nabrajati, ali sigurni smo da svi znate o fudbalerima, košarkašima, rukometašima.. itd.
O tenisu se uvek u Prokuplju govorilo po malo tiho, i čini se da je beli sport nepravedno bio u medijskom zapećku u Toplici. A posle braće Veljković, iz grada na Toplici stiže novo ime belog sporta, koje je na dobrom putu da postane ozbiljno trenersko ime, u pitanju je mladi i perspektivni trener – Nenad Ljubisavljević.
Istina, kako nam je otkrio u našem neformalnom delu razgovora posle prestanka igračke karijere, za vreme koje je bio u TOP 20 u zemlji za uzrast od 12 i 14 godina, bio prvi u teniskom savezu istočne Srbije, i nizao uspehe širom zemlje, planirao je da se posveti obrazovanju. Pa zato upisuje ekonomiju na fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, ali po završetku junskog roka u kome hvata budžet za narednu godinu, stiže mu poziv iz Kine, koji nije mogao da odbije.

Prestao sam sa igranjem turnira i postao sam sparing partner i trener nekim igračima u Prokuplju baš u vreme završavanja srednje škole i upisa na fakultete. Odlučio sam tada da mi je prioritet završiti fakultet i odabrao sam Ekonomski fakultet u Kosovskoj Mitrovici. Krenula su predavanja i ja sam otišao misleći da sam završio sa tenisom, bilo kao igrač, ili trener. Fakultet i sve tamo mi je krenulo sjajno, tamo sam stekao prijatelje za ceo život i položio sam godinu i stekao uslov za budžet već u junskom roku. Upravo tada mi je stigla ponuda iz Kine da dodjem da radim kao teniski trener. Puno sam razmišljao i na kraju prihvatio i odlučio da napustim studije i krenem na daleki put. – uvodi nas dvadesettrogodišnji Prokupčanin u priču. Kako kaže, u Kinu dolazi na nagovor svog “ljutog protivnika.“
– Nagovorio me je moj „protivnik“ iz detinjstva a sada jedan od mojih najboljih prijatelja, Miloš Mihajlović. Mi smo igrali turnire zajedno u Srbiji i stalno smo igrali završnice turnira jedan protiv drugog. On je otišao u Kinu i posle godinu dana me je pozvao i njemu sam zahvalan na svemu jer nikada nije dozvolio da se pokajem što sam došao. On mi je sada jedan od najboljih prijatelja i često volimo da se setimo kada smo igrali turnire pa onda kažemo ,, Ko bi rekao da posle 2010. i finala prvenstva Srbije u Pirotu, danas u nekom gradu u sred Kine opet igramo tenis. „
Trenerski posao sam po sebi je izazov, kako kaže Nenad, ali i on kao svaki posao na svetu ima svoje prednosti i mane.

– Kao i većina poslova mislim da i trenerski ima svoje prednosti i mane. Po mom mišljenju prednost ovog posla je što radim sa ljudima, odnosno decom koju treniram. Prednost je takođe što stalno putujem sa njima na turnire i što pored rada i napornih dana mi zajedno delimo neke najlepše trenutke. Obišao sam skoro celu Kinu sa decom koju treniram i svaki grad je bio novo iskustvo. Mislim da je to najveća prednost ovog sporta ako ga radite na takmičarskom nivou. Ovaj posao ima i nekoliko svojih mana. Klimatski uslovi nisu svuda idealni kao u Srbiji pa mi se često dešava da radim leti na +40 uz ogroman procenat vlažnosti vazduha. To je jedna od stvari koja verovatno ne prija nijednom teniskom treneru. – objašnjava mladi stručnjak, i dodaje: Veliki izazov za mene u trenerskom poslu je taj što i pored toga što sam trener, na neki način sam i mentor i dete koje treniram gleda i prati svaki moj postupak. Veliki izazov za mene predstavlja to da pored toga što želim da od svojih igrača napravim dobre tenisere, takodje pokušavam da napravim dobre i časne ljude. Osećam neku vrstu odgovornosti za njih i uvek želim da im pružim sve od sebe.
U teniskom klubu “Lilong“ u kome Ljubisavljević prenosi svoje znanje na dečake i devojčice od 10-18 godina, postoji mnogo talentovane dece, ali se prema rečima Nenada, po jednoj, mnogo bitnoj stvari mladi igrači iz Kine i Srbije razlikuju.
– Po mom mišljenju talenat u tenisu igra veoma malu ulogu. Mnogo je bitniji rad, želja, zalaganje kao i glad za uspehom. Naši igrači su ti koji mnogo više grizu da se žargonski izrazim i problem sa Kineskim igračima je taj što im je sve obezbedjeno i da ne postanu ono što žele. Oni znaju da će uvek stajati dobro finansijski i verovatno iz tog razloga i nisu toliko gladni uspeha za razliku od naših ljudi kojima je biti najbolji jedini izlaz iz problema. U Kini je nažalost bitnije ko poseduje bolju tenisku opremu nego ko se više trudi i radi. Radim sa uzrastom dece od 10 do 18 godina. Deca u našem klubu teže ka tome da budu profesionalci i imamo dosta njih koji ne idu u školu, završavaju je vanredno jer su maksimalno posvećeni tenisu. – objašnjava Ljubisavljević (23).
Kordinacija, i kretnja su glavni preduslov da bi neko mogao da bude uspešan sportista i teniser, a po Nenadovoj proceni to najviše manjka mladim kineskim igračima. S toga on, svoj trenerski rad bazira na tome.
– Mislim da jedan teniser mora da bude veoma spreman atleta. Ono što nedostaje kineskoj deci je kordinacija i kretanje na terenu. Pa ako bih morao da izdvojim nešto na čemu baziram svoje treninge onda bi bilo to. Naravno, radim sve kako bih ih pripremio za turnire i uvek težim ka tome da to bude dobro za budućnost jer su najvažniji turniri oni koji će igrati kao juniori i profesionalci, a ne sad kad imaju 11,12 godina. Deca imaju različite prednosti i nedostatke i vrlo je bitno da se kaže da trener ne može raditi i primenjivati isti stil na svoj deci. Trener se mora prilagoditi i videti kakav tip igrača može postati od tog deteta. – takođe, kao bitnu stavku trenerskog posla vidi i pristup deci.
– Pristup deci je po mom mišljenju jedna od najbitnijih stvari. Trener mora imati maksimalno poverenje svog igrača. Najbolje je kada je to obostrano, kada trener veruju igraču i igrač treneru. Tek onda će igrač usvajati stvari koje mu trener priča. Ja volim da imam prijateljski, pomalo i bratski odnos sa svojim igračima jer mi se onda oni otvore i uvek znam šta im je u glavi u tom trenutku. Trener mora da poznaje svog igrača vrlo dobro da bi tu došlo do nekog većeg napretka i uspeha. 
Zanimalo nas je i trenutno globalno pitanje, kako se funkcioniše u Kini posle pandemije korona virusa, postoji li bojazan od povratka virusa, i na kraju, kako se kinezi ponašaju sada ? Odnosno, kako danas, izgleda jedan sasvim običan dan u Kini?

– Dan u Kini po okončanju pandemije se bitno razlikuje od grada do grada. Ja živim i radim u Sičuan provinciji u gradu Čengduu. Ova provincija je jedna od provincija koje su bile najblaže pogođene virusom i jedna od prvih provincija u kojoj su se stvari vratile u normalu. U gradu gde živim i radim, svi kafići, restorani, šoping centri rade normalno. Nošenje maske nije neophodno, ali ih većina ljudi i dalje nosi. Ispred većine šoping centara i zgrada gde ulazi veliki broj ljudi stoje čuvari koji mere temperaturu osobama koje ulaze. Vidim da niko više nije uplašen i da se stvari sve više vraćaju u potpunu normalu. Za vreme pandemije Kinezi su bili veoma disciplinovani i kakvu god da je naredbu izdala vlada oni su to izvršavali bez pogovora. Mislim da ljudi u Kini trenutno ne razmišljaju o povratku virusa, jer su konačno dočekali da mogu slobodno da se kreću i uživaju u hrani u svojim omiljenim restoranima. Vlada Kine sigurno razmišlja o tome i verovatno je zbog toga zabranila ulazak stranaca u Kinu do daljnjeg. Ta odluka je donešena pre oko mesec dana od strane njihove vlade i još je na snazi. Ja čekam svoje prijatelje koji su u Srbiji da se vrate ovde, ali trenutno nemaju izbora.
Kada se mlad čovek, poput Nenada, otisne “preko bare“ u daleku Kinu, sigurno je da mu mnogo stvari nedostaje iz svoje rodne zemlje. Naš sagovornik, kao najveći nedostatak u velelepnoj Kini apostrofira svoju porodicu, u kojoj ujedno ima i najveću podršku.
– Bilo mi je stvarno veoma teško kada sam otišao od kuće. Puno sam vezan za moju porodicu i sve prijatelje koje imam u Prokuplju i Srbiji uopšte. Ne želim da pričam u tuđe ime, ali mislim da većina ljudi koja napuste svoj rodni kraj uvek osećaju prazninu u srcu i nisu u potpunosti srećni u inostranstvu. Najveća podrška mi je porodica. Sa njima sam u mislima uvek i znam da jedva čekaju da se vratim. – i dodaje, da mašta da se vrati u svoje rodno Prokuplje i tamo nastavi svoju trenersku misiju.
– Za sebe lično želim da kažem da mi je plan da se u budućnosti vratim u svoj rodni kraj i tu napravim svoju tenisku akademiju. – otkriva nam Nenad svoje planove u budućnosti.

Mnogo puta je rečeno da put od hiljadu milja počinje prvim korakom. Nenadov put od nešto više od 8000 kilometara, od rodnog Prokuplja je počeo pre skoro tri godine, i trajaće još dugo. Ali jedno je sigurno, Prokuplje, srce junačke Toplice, će u svom “tefteru“ znamenitih i uspešnih ljudi uskoro uvrstiti i ime ovog momka, jer kad je neko poput njega predan, radan i požrtvovan u onome što radi, uspeh nije upitan, uspeh je neminovnost. Samo treba biti strpljiv, i sačekati ga.