General Delić među svoje saborce

U MEDVEĐI SE OSEĆAM KAO KOD KUĆE

Medveđa: Vidovdan sveti dan Srbije i srpskog naroda, građani Medveđe i agilna lokala samouprava na čelu sa predsednikom dr Nebojšom Arsićem organizovali su  na taj dan po dvadeset  prvi put polaganje venaca i cveće  palim borcima za vreme NATO agresije na Kosovu i Metohiji. Svečanom polaganju prisustvovali su roditelji palih boraca iz Medveđe i Kragujevca, kao i starešine Vojske Srbije koji su komandovali na Košarima i Paštriku gde je naša Vojska vodila žestoke borbe kako sa Šištarima, tako i NATO agresorom. Tom Vojksom  Drugog bataljona 549 motorizovane brigade iz Đakovice komadovao je General-Major Božidar Delić  upravo moj sagovornik sa kojim smo specijalno za naš portal vodli razgovor upravo na toj temi.

Gospodine Generale dali su još uvek sveža sećanja ?

U Medveđi sam bio prošle godine. Ranije sam dolazio češće , dok sam bio aktivni starešina i dok je bila Kopnena Zona bezbednosti. I uvek volim da dođem u Meveđu i Leskovac, zbog toga što je moja 549 brigada bila razmeštena u ta dva grada. Bila je jedno vreme, jednim delom i u Lebanu. U ovom delu Srbije smo zaista bili prihvaćeni, ne kako treba da kažem kao inače narod treba da prihvati svoju Vojsku, već smo bili prihvaćeni više iznad toga, slobodno mogu da kažem bratski. Što se tiče same 1999 godine i tih borbi  na Paštriku i Košarima ta sećanja su još uvek sveža. Nema dana kada ja o tome ne razmišljam, pišem o tome i čitam izveštaje iz tog vremena, srećem se često i sa svojim vojnicima. Mene recimo još uvek zanima, jer ja  recimo znam i kako  se desila pogibija svakog vojnika, na kom mestu, pod kojim okolnmostima, ranjavanje. Tada nisam imao vremena da vodim razgovore sa vojnicima, o njihovom doživljaju. Ja sam ipak profesionalac, to je meni već bio treći rat. Oni su bili mladi momci , koji su iz jednog lagodnog civilnog života, bačeni u najstrašnije borbe, sa pravom mogu da kažem najstrašnije borbe koje je svet  video.

Ne zbog tih Šiptarskih terorista , nisu oni bili nama problem,ali to nastojanje NATO pakta   pre nego što se pređe na pregovore o miru ostvari neki teritorijalni napredak i uđe na našu teritoriju zajedno sa teroristima je dovelo do toga da su podredili sve što su imali. Nesrazmerne snage , o tome piše i Vesni Klark u svojoj knjizi. Helikoptere, dalekometne rakete, strategiske bonbardere  B -1 i B -92, što nije uobičlajeno da se upotrebljava za tako male taktičke ciljeve. Ja se divim tim momcima, i ako je ta naša brigada kao celina  sa svim pridodatim sastavima  i snagama ojačanja  proglašena za herojsku brigadu. Ali su istinski heroji  upravo ti mladi momci  kao osamnaseto i devetnaesto godišnjaci koji su podneli najveći teret u odbrani države. Ja kada posle dvadeset godina pričam sa njima teško mi je kad vidim da su bez posla, ili da  rade neke teške poslove. U jednom vremenu sam pričao sa njima kokiko im je trebalo vremena pošto su svoj čitav skoro vojni rok proveli po šumama  da se priviknu na civlini život. Poneki kažu godina dana, poneki i više dok poneki kažu da još uvek nisu. Vršenjem psihotekstova od tog ratnog sindroma,  to je menoguće  da jedna vojska tako savlada taj ratni sindrom. Jer pokazalo se da smo narod jakog karaktera  i uvek spremni da branimo svoju otadzbinu od agresora.

Dali se je država Srbija odužila dostojno tim herojima ?

Ne odvajam nijednog borca koji se nalazio u državi Srbiji. Ali je bilo najteže na Paštriku i Košarima, ali je bilo svuda teško pod bombama. Država je adekvatno mogu da kažem odgovorila i zbrinula porodice poginulih boraca i starešina. Takođe su zbrinuti i invalidi  po ovom novom zakonu na kojeg smo mi insistirali, ali kada je upitanju ostala ona polulacija boraca nemogu da kažem da sam zadovoljan. Od onog zakona što smo tražili dobili smo ali ono što ne košta državu puno. To je predviđeno ali treba  tek da sa  realizuje.Ipak je mogla malo više da se pobrine za te borce oko zapošljavanja i oko nekih drugih stvari. Naroćito oko lečenja , jer upravo se javlja taj posleratni sindrom ali ne u toj meri kako izriču Amerika za svoje vojnike u Vijetnamu i tako . Mi smo branili svoju zemlju i zato imamo mnogo manje tog potsraumskog  sindroma. Mi se ne slažemo kako je Vlada predvidela u ranijem , pa čak i ovom zakonu da potstraumski sindom može da nastane do pet godina iza tog traumatskog događaja. Ja milsim da  traje do kraja života:

Ako  se desi neka situacija koja ga podseti na taj traumski događaj može izvati taj stres. Želeli smo da to uđe u  Zaklon i da mogu ljudi da se leče. Sada je dat rok od godinu dana za one koji su za poslednjih dvadeset godina lečili i imaju dokumemtaciju da mogu u toku ove godine kada počne primena zakona da mogu da se jave , da predaju dokomentaciju i da jedna  Komisija koja bude formirana na nivou Minstarstva odlučivati o postraumskom sindromu, koji sa svoje strane ponovo donosi neki invaliditet , da budu zbrinuti i ostvare neka primanja a ima takvih koji smo polsednjih godina sretali. Tako da na neki način i zaštite svoje zdravlje. I na kraju da kažem da je u planu da se u Leskovcu podigne sponenik svim palim borcima 549 motorizovane brigade kako vojske tako i MUP, kao i starnci koji su došli da barne našu zemlju i položili svoje živote. Smomenik će po svoj prilici biti podignut u Vojnoj kasarni u Donjem Sinkovcu.

 

V. Stevanović
Počeo davne 1995. u radiju "Caričin Grad" Lebane kao reporter, kasnije kao radio komentator u RTV "Belami" Niš . Prva pisana medijska kuća su Niške "Narodne novine" i časopis "Ribolovac". Radio za Radio Niš i TV Leskovac i portal "Jugmedia". Stalni dopisnik "Sportskog Žurnala" i glavni urednik Sportskog portala "Jugsport.net".
http://jugsport.net