Bobanu planinarstvo u duši

Bojnik:   Sport koji u poslednje vreme sve više poprima mahove, i postaje sve popularniji ne samo kod nas negu u čitavom svetu je veliki izazov za sve  zdarve ljude koji vole pre svega prirodu i njene čari i lepote koje može da pruži  jednom čoveku bavljenje planinarstvom. Vinuti se u sam vrh planine i  pogedati sa samo vrha , je nešto što može da doživi samo onaj čovek koji uživa u  tome.

Jedan od njih je i Boban Petrović iz Bojnika  čovek koji je dugo godina u ovom sportu i popeo se na mnoge vrhoveu Evropi. Upravo on je moj sagovornik na temu planinarstvo i njegove lepote u tom sportu.

Na pitanje kada je počeo da se bavi planinrstvom i šta je to uticalo da se počne bavi ovim sportom ?

 

Najpre na smom početku da vam se zahvalima što pokazujete intetesovanje za naš sport,  za planinarenje koje je u polsednjih godina u ekspanziji.  Ja se skoro celim svojim životom bavim ovim sportom. Ranij je bilo to planinarenje na Radan planini  i obližnjim planinama, uglavnom te lokane ture.  Od 2013 godne se bavim planinarenjem u inostranstvu, nekim atraktivnim turama viskogorstvom, alpinizomom i sličnim svartima.  Znači ceo Balkan i najatraktivan je Crna Gora od sve te zemlje na Balkanu. Tu su još Bugarska, Grčka, Makedonija i naravo Alpi, do Slovenije Francuske i  Italije i nadalje.

Dali imate nečiju finansisku podršku u ovom sportu ?

Što se tiče lokanih interesovanja mi smo 2013 sa grupom prijatelja osnovali i klub pod nazivom „Zmaj sa Radana“ klub na ovim prostorima koji ima  apsolutnu podršku lokalne samouparve i to je samo za lokalne akcije ,  recimo na Radan planini gde recimo imamo i po više stotina planinara, inče kad su ove daleke ture u inostrane ture upitanju, tu sam sam sebi finansijer.Klub broji preko sto članova,  od toga oko 70 smo iz Bojnika i deo čine članovi iz Leskovca i Lebana, pošto tamo nemaju klubove u ovom sportu. Predsednik kluba je Ivica Ranđelović iz Bojnika, ja sam podpredsednik kluba, zadužen za planinarenje, pošto smo mi plainrsko biciklistički klub, i to pre svega brdskim biciklizmomse bave naši članovi.

Kakva je organizacija jedne takve sportske manifestacije na Radan planini ?

Još u toku ove godine recimo mi pravimo plan za narednu godinu, što smo i dužni da obavestimo Planinarski savez Srbije, i praktično pripreme potiču od tada, tako da bi naš plan bio prihavaćen u celoj Srbiji, jer da klubovi znaju da toga dana orgaizujemao akciju na Radan planini kao domaćini. Veoma je važan marketing, jer mi u julu imamo akciju  na Radanu gde budu i oko 500do 600 ljudi. Ta mainfestacija se organizuje sedam godina  , ova godina je bila problematična. Znači to je potrebno marketinški, orgaizaciono i finansiski ispratiti. Zato mi još u ovoj imamo plan za sledeću godinu. Moramo prijativi Plainarskom savezu Srbije da nas oni satve u njihov kalendar,obezbediti finsiranje, koje pre svega pomaže opština Bojnik, to je ujedno i promocija naše opštine i same planine Radan, pa do toga da nam pomognuo po neki  sponzori. Te akcije traju jednodnevno i mi godišnje sedam do osam puta ih orgaizujemo pod pokroviteljstvom opštine Bojnik.

Imamo takođe akcije gde posećujemo i planine na jugu Srbije, koje su nam atraktivne recimo Stara i Suva planina, pa na jugu Srbije one su nam najzanimljivije i naš klub orgaizuje i nekoliko inostarnih akcija godišnej uglavnom pet do šest puta. Ove godine toga nije bilo a upitanju je Crna Gora, Makedonija, Bugarska, imamo nameru da to proširimo na Rumuniju da idemo na Alpi, Slovenij, Bosna i Hercegovina, Grčku, uglavnom je Balkan naše interesovanje kad se tiče klupskih akcija. Inače naš klub ima i tri licencirana vodiča jedan je od njih sam ja. Da biste se bavili ovim sportom i imali klub morate da imate to jer to je ozbiljan stvar, i sama organizacije je vrlo ozbiljna i potrebno je vreme i iskustvo i tako dalje.

Kakv je osećaj krenuti ka cilju i doći do cilja ?

E to je jako intersantno pitanje koje se postavlja zašto mi to radimo, kakav je to osećaj ja pokušavam sa čime bi to uporedio, jel stvarno neznam sa čime, jer osećaj kada izađete na vrh je jedinstven, pogotovo na te zahtevne vrhove gde je uspon  veliki recimo kada ja idem na Alpi, takve koje su velike i bolje orgaizovane ekspedicije i uspon do vrha traje i nekoliko dana, po tri do četri dana, osećaj se nemože ni sa čim uporediti na ovom svetu ja bar neznam.

Dali je potrebna makcimalna fizička pripremljenost ?

Fizička pripremljenost je veoma važan faktor u ovom sportu. Za te akcije višednevne ili traju više sati fizčka sprema je vrlo važna da bi ste se mogli baviti ovim sportom , da idete redovno  i da budete pre svega zdrave osobe. Da recimo svakog vikenda idete po jednu turu, jedna lakša jedna teža višesatna i onda ste spremni kada  idete više puta stekne se ta fizička kondicija,  i onda možete da idete jer postoji ture koje jednodnevno traju i po deset i više sati.Ja sam recimo išao 18 sati dnevno na najviši vrh planine Prokletije, ili na Momblan gde je potrebno tri dana da se popnete i dva dana da siđete,  ali se kondicija samo stiče time što redovno idete i redovno planinarite.

Za svoj trud u planinarstvu dali ste nekad nagarđeni ?

Ja stvarno nemam nagrada , drago mi je što sam od vašeg Portala dobio prvi put jednu vrednu nagardu kao najbolji planinar za tri opštine, nisam nikad razmišljao o nagrdama, planinarenje je poslednjih godina popularan sport, nije popularan recimo kao fudbal ili drugi sportovi, koji su svojstveni našem narodu ali mislim poslednjih godina  postaje sve masovnije bavljenje ovim sportom. Mi recimo iz Bojnika imamo tridesetak akcija godišnje gde ode najmanje  jedan  mini bus sa davesetak ljudi ili više  u jednoj akciji, okupi se stotinak do pesto ljudi i tek treba vreme kada će planinarenje doći do izražaja, jer planinarenjem može da se bavi svako tu godine nisu bitne samo dobro zdravstveno stanje. Recimo da bih  se popeo na Petrovac na Radan planini tu je potrebno dva do tri sata, imali smo učesnike od četiri pet godina pa sve do osamdeset. Takođe nije zahtevno što  se tiče opreme bar na tom rekretaivnom nivou. Ja obično kažem da vam je potrebna dobra obuća i dobra volja da bi ste  se bavili lokanim akcijama. Ako želite da se bavite da idete na inostarne višednevne zimske ture    e tu već postaje problem potrebna je  specijalna oprema, ali osamdeset  posto planinara se bavi rekretaivnim planinarenjem.

Kakav ostavljate trag na planini posle jedne tako velike ture?

Najvažnije za plainiarenje je da kada prođete da za vama ne ostaje ništa primetno da ste prošli. Da prirodu kavu ste zatekli takvu je i ostavite. Da ne bude za vama smeća, da ne bude lomljenja  rastinja i slično. Ja sam recimo bio na Triglavu ili u Bugarskoj na Rili i sad recimo tamo postoje kazne  za bacanje smeća pedeset i više godina,  ali da do sada niko nije kažnjen, znači vodi se računa o tome dosta.

Znači najvažnije je da prođete neprimetno ia sve ostane onako kako je i bilo pre toga.

Na kraju vaša poruka kao isksunog planinara  ljudima koji bi voleli da se bave ovim sportom šta znači za njih samih ?

Svakako prednost planinarenja je što godine nisu bitne za ovaj sport, nije bitno dali ste spremni li niste , oprema nije važna, najvažnije da imate volju. Možete da počnete u bilo kom trenutku, uvek postoji akcija prilagođena vašim mogućnostima, znači imamo ture gde mogu da idu oni početnici pa sve do  naj zahtevnijih gde je potrebno to iskusstvo  i kondicija. Svakog trentka možete da počente, samo treba da se jave našem klubu, da postanete član našeg kluba i da pratite naše akcije, jer mi skoro svakog vikenda imamo neku aktivnost.