Bokserska legenda ne samo sadašnje Srbije već i bivše Jugoslavije Bratislav Ristić – Ćure, po mnogim ocenama poznavalaca plemenite veštine jedan je od naših njavećih majstora ringa. Podsetimo se svetskih imena kao što su Mate Parlov, Marjan Beneš, braćaTadija i Slobodan Kačar, Ace Rusevski, Mirko Puzović, Midrag Perunović, Zvonko Vujin, Svetomir Belić i siaset drugih vrhunskih majstora ringa koji su svojim borbama na domaćem i internacionalnom ringu plenili i osvajali odličja, pronoseći slavu našeg boksa.
Jedan od pomenutih je imao nešto u sebi što ostali nisu. Šarm i lepotu u ringu, lakoću, plemnitost, za njega je boks bio zabava i tako ga doživljavao u duelima sa vrhunskim svetkim imenima.
Bratilsav Ristić – Ćure i pored toga što nije imao dostojnog protivnika na domaćoj sceni, marljivo je trenirao ali i voleo kao svi mladi život i zabavu. Nikada nije u svojoj karijeri doživeo da bude podčinjen sportu. Posle ove plemenite veštine najviše je voleo muziku i kafanu, uz pesme legendranog Tome Zdravkovića za koga i danas kaže da mu je muzički idol.
„Prvi put sam zakoračao u bokserke vode još davne 1962. godine kao klinac, saznavši da je otvoren BK Topličanin“ kaže na početku razgovora Bratilsav Ristić. „Nije me drugi sport privlačio. Tako po konstituciji nejak navukao sam rukavice bokserske na ruke. Prve dve godine sam sticao boksersko znanje i sve upijao marljivo trenirajući.“
Od 1968. godine počeo sam da se takmičim i već posle godinu–dve sam ušao u sastav mlade reprezentacije Jugoslavije. Za koju sam boksovao blizu sto mečeva, čemu dodajem u seniorskoj konkurenciji oko 220 nastupa za državni grb, što me čini ponosnim. Prvi put postajem član Seniorske selekcije 1973. godine i tu počinje odmah moja uzlazna linija u boksu. Kao neiskusan borac na Evropskom prvenstvu u Beogradu te godine nisam se domaogao medalje. Ljudi iz stručnog štaba su verovali u moj talenat. Nisam im ostao dužan, već sam mim dostojno uzvratio uspesima. Prvi uspeh stiže već naredne godine.“
„Na reviji poznatoj u to vreme ne samo kod nas već i u svetu „Zlatna rukavica“, u finalu sam boksovao sa daleko iskusnijim Janetom Bahtiraveićem sada pokojnim. Po prvi put osvajam trofej kao najbolji borac revije. Bio je to meč na kome smo podigli sve gledaoce i hali na noge. Pokazao sam više i sasvim zasluženo bio proglašen za prvog borca revije. Da bi na takvoj jednoj reviji bio najbolji moraš da imaš dostojnog protivnika i meč da bude za sve ukuse ljubitelje boksa. I naredne 1975. godine ponovo postajem vlasnik „Zlatne rukavice“. Ovog puta sam u finalu za protivnika imao Ace Rusevskog. U dramatničnom meču uspeo sam da ga savladam. Bio je to pravi ratnik u ringu, nikada se nije povlačio unazad, samo je išao napred“ priseća se danas svojih borbi Bratislav Ristić.
Prvi put van granice Jugoslavije, boksovao je u Katovicama u Poljskoj na Evropskom prvenstvu i osvojio srebrnu medalju. U finalu po odluci sudije od njega je bolji bio Badari iz Mađarske. Sledi potom učešće na Olipiskim igrama u Montrealu gde se nije domogao medalje. Potom sledi i treći trofej „ Zlatna rukavica“ 1977. godine. U sjajnom meču u finalu za protivnika je imao izvanrednog Andrekovskog iz Poljske.
Bratilsav Ristić je bio tri puta prvak Jugoslavije, osvojio sve moguće domaće trofeje, bio bez dostojnog protivnika u pero-lakoj kategoriji. Rivali su bili naši majstori ringa kao što su: Rusevski, Puzović, Milenković, Bogujevci, Dedić, Bahtijarević, svi su kako sam reče bili pobeđeni.
Njaviše mu je ostalo u sećanju Svetsko prvenstvo u Beogradu 1978. godine. Jugoslavija je u finalu imala čak šestoricu takmičara. Pored Ristića još i Fazlija Šaćirović, Miodrag Perunović, Memet Bogujevci, Tadija Kačar i Dragomir Vujković. Bilo je to finale Jugoslavija protiv ostatka sveta.
O tom finalu koga se Ristić priseća kaže: „Danas mogu slobodno da kažem da smo svi bili zalsuženo poraženi,osim mog klupskog druga iz Prokuplja Fazlije Šaćirovića. On je odlukom sudija 3:2 izgubio od Kubanca. Mislim da je i Miodrag Perunović mogao da bude pobednik nad Rusom Račkovim. Plakao je kao dete posle meča.“
„Ja sam u finalu za protivnika imao takođe boksera sa Kube Hektora Hereru. Međutim da nisam imao u polufinalu jednog od najboljih boksera sveta Viktora Ribakova, koga sam pobedio i moja jedna nepromišljena noć uoči finala, sigruno bi savladao Kubanca. Bio sam dostojan protivnik, nisam razočarao, ko nijedan od mojih kolega u finalu.“
„To što je tada doživela naša publika, ne verujem da će se ikada ponoviti. Jugoslavija je imala repezentativni sastav od muva do teške kategorije. Dzafer Ališanović, Fazlija Šačirović, Bratislav Ristić, Ace Rusevski, Memet Bogujevci, Miodrag Perunović, Velimir Jeftić, Slobodan Kaćar, Tadija Kačar, Dragomir Vujković.“
Bratilsav Ristić se sa setom seća tog dobrog i neponovljivog vremena za naš boks, koji je bio u samom vrhu sportova u našoj zemlji. Od Pule do Subotice i Skoplja, u skoro svekom većem gradu bili su jaki klubovi.
Takmičenja na pretek što govore i Ristićeve reči: „U to vreme je bilo čak 22 kluba i bilo je teže postati prvak jugoslavije nego Evrope. Samo u mojoj kategoriji bilo je čak 12 izvanrednih boraca. Nije jednostavno bilo u to vreme postati trostruki osvajač „Zlatne rukavice“ , prvak Balkana i drugi u Evropi i Svetu.“
„Moj jedini klub bio je BK Topličanin. Ni za kakav novac ne bih u to vreme napustio moje Prokuplje, prijatelje, drugove van ringa, sa kojima sam provodio slobodno vreme. Kada sam bio na pripremama uvek sam jedva čekao da se vratim u rodni grad. Sa Topličaninom sam bio čak pet puta vicešampion države. Tri puta ispred nas je bio Radnički iz Prištine, pomalo više na političkoj osnovi.“
„U klubu smo imali kvalitetan sastav, vrhunskog trenera pokojnog Vlasimira Stanišića – Lacija, kome uz talenat i vredno treniranje po nekoliko sati dnevno najviše dugujem za uspehe u ringu. Uz njega zahvalnost odajem i selektoru Brunu Hrastinskom. Boksersku karijeru završio sam 1978 godine kada sam imao 33 godine. To je u to vreme bila gornja granica za amatersko bavljenje boksom. Mojim stopama su krenuli i moji sinovi Ivica u bantam i Aleksandar u pero kategoriji. Da su nastavili da treniraju i da su se posvetili boksu kao ja sigurno bi me dostigli ako ne i prevazišli.“
Na kraju Bratislav Ristić je poručio mladim ljudima: „Bavite se sportom, radije idite u sale za treninge nego u kafiće, klonite se loših društva, to će biti za odbrobit svih nas u našem društvu“. Jer kako reče na kraju Ristić „ Sportom sam se bavio ne zbog medalja, već zbog ljubavi prema boksu“.
„Ako je moj idol u muzici bio i ostao Toma Zdravković, to je u boksu za mene bio Svetomir Belić – Belka, borac plemenitog srca u ringu i van njega. Da se ponovo vratim u mladost, ponovo bih se opredelio za boks. On je za mene najtrofejnij sport kod nas sa najviše medalja. Doživljavao sam ga kao sport ne samo kao takmičara u ringu već i da to bude nastup za publiku da uživa u gledanju. Ako nema navijanja i aplauza za vreme meča to nije bio meč po mom ukusu.“
„Prokuplju sam dao mnogo, proneo sa mojim klupskim drugovima slavu čitavim svetom. Za uzvrat sam dobio samo jednosoban stan i posao, da bih bukvano mogao da samo preživim. Dok su u sportu ljudi koji vode Službu za sport u Prokuplju, od boksa u Prokuplju neće biti nikad ništa. Jer se novac odvaja za fudbal, rukomet i druge sportove a boks je zapostavljen.“
Sve trofeje koje je osvojio nije odneo kući već se nalaze u kancelariji službe za sport u Prokuplju.
