ŽITORAĐA / KRUŠEVAC – Selo Stara Božurna, nadomak Prokuplja u opštini Žitorađa, broji nešto više od 350 stanovnika, sem po narodnom heroju Nikodiju Stojanoviću – Tatku, poznata je i po čuvenom fudbaleru Napretka iz Kruševca, Dragiši Krstiću, popularnijem kao Gaša, Krle, Krca. Dragiša (51), sredinom osamdesetih iz rodne Božurne, zbog škole kreće put Prokuplja, gde u omladinskom pogonu Topličanina čini svoje prve seniorske korake. Karijera ga je dalje vodila u tadašnji Zadrugar iz Žitorađe, pa ponovo vratila u Prokuplje, onda je imao epizodu u niškom Jastrepcu, da bi posle epizode u Nišu obreo se u Kruševcu, u kome je proveo 12 sezona, postao kapiten, jedan od igrača sa najviše utakmica u dresu kluba “ Pod Bagdalom“ sa kojim je igrao kvalifikacije za Kup Uefa, i završio karijeru 2005. godine.

– Izuzetno sam srećan i ponosan što sam iz sela Stara Božurna, jer kada imate prvoligaške i drugoligaške igrace iz tako malog a prelepog sela, morate biti ponosni. E pa ja sam baš iz tog sela krenuo u moj fudbalski put. Kao školarac u Prokuplju sam prošao sve mlađe selekcije Fk Topličanina- Posle kao jako mlad prelazim u Fk Zadrugar i to se pokazalo kao najbolji moj potez tada, jer sam odmah zaigrao za prvi tim i doprineo u velikoj meri ulasku u Nišku zonu mog voljenog kluba. Kada neko odigra 63 utakmice i da 58 golova, to govori o tome šta i koliko ste dali klubu. Posle vojske se vraćam u moj Topličanin gde provodim moje najlepše i najsrećnije fudbalske godine jer sam igrao sa odličnim igračima, učio od njih i uveo moj klub u drugu ligu. – uvodi nas u priču Krstić senior.
Po povratku u Topličanin beleži sjajne partije, postaje kapiten kluba i najbolji sportista Prokuplja, i posle 120 utakmica i 37 golova za nebesko plave iz Prokuplja, kreće interesovanje prvoligaških klubova među kojima najviše prednjači Vojvodina, međutim, blizina Kruševca i njegove rodne Božurne je prevagnula da se Dragiša otisne “Pod Bagdalom“.
– Prelazak u Fk Napredak je vrhunac moje karijere. Jedan sam od retkih „stranaca“ koji su bili kapiteni kluba, igrao finale kupa Jugoslavije 2000. godine protiv Zvezde i igrao Kup Uefa dva kola. Jedini sam fudbaler Napretka kome kruševacka publika nije zviždala, već me je obožavala. I danas me svi zovu “legendo“ jer to sam zasluzio svojim igrama i ponasanjem i jer sam među 3 igrača po broju utakmica u istoriji kluba. Ponosan sam na to što sam deo istorije Napretka i što sam deo istorije svih mojih klubova, i svi su mi podjednaki bez obzira na veličinu, ime i rang takmičenja. Tu spada i Jastrebac Niš gde sam proveo samo jednu polusezonu, ali sa vrhunskim igračima kao što su Banković, Pejić, Antić, Saša Marković, Piksi Stojković, Dimovski i drugi. Eto, to sam ja, Dragisa Krstic – Krle, ponosni Topličanin, uvek ma gde bio.
Svoju karijeru je okončao 2005. godine, i postao trener u svom Napretku, a među prvim fudbalerima koje je trenirao bio je njegov naslednik Filip (23), koji danas brani boje Budućnosti iz Popovca, i pokušava da se domogne sa Popovčanima prvoligaške scene.

– Počeo sam sa nekih 6 godina da treniram. Iskreno, jedva sam čekao da idem na trening, tako da mi nije bilo teško. A pošto mi je otac bio prvi trener, ja ga uopšte na treningu nisam doživljavao kao oca, za mene je on bio „trener“, a tako sam ga i oslovljavao. Zbog čega su se mnogi ljudi smejali. Ali ono što kazu „Družba je družba, služba je služba“, bukvalno sam tako gledao na to. – priča nam Dragišin naslednik, Filip.
Biti sin Dragiše Krstića, na široko poznatog fudbalera, za koga su se svojevremeno pored najvećih domaćih zanimali i inostrani klubovi, Filip kaže da nije ni malo lako, ali da se u svakom trenutku trudi da to što je sin jednog takvog čoveka gleda kao motivaciju a ne pritisak, ali i otkriva da otac nije baš redovan navijač ali je bez obzira na sve najveća podrška svom jedincu.
– S obzirom koliko je cenjen moj otac u celoj Srbiji, uopšte nije lako. Ali ja na to gledam kao motivaciju, ne kao pritisak ili tome slično. Iskreno, moj otac retko dolazi da gleda moje utakmice, jer uglavnom nismo u istom gradu. Međutim, kada dodje meni je puno srce. Naravno da mi priča šta i kako bi trebalo da radim i ispravljam, znam da je uvek tu za mene. Od njega se trudim da pokupim to da budem bolji čovek iz dana u dan, jer je on moj uzor i retko dobar čovek koji je za svakoga tu. A što se tiče fudbalskih stvari, od oca se trudim da pokupim, levu nogu i ambicioznost. Moj lični pečat na terenu je moj karakter pre svega, a i duga lopta „na ćaleta“. – objašnjava Krstić junior. Koji je baš kao i njegov otac pravi “univerzalac“ u veznom redu. Dragiša je tokom duge karijere igrao sve u veznom redu, a pred sam kraj malo je proveo i na poziciji štopera. Za razliku od oca, Filipa za sada gledamo samo u veznom redu. Mnogi fudbalski sladokusci iz Prokuplja i Žitorađe rado se sećaju “Gašinih“ bravura, kako su od milošte zvali Dragišu.
– Imao je podjednako dobru i levu i desnu nogu, šut, lagan je bio sa loptom, dobar pregled igre, i dugu loptu. Bilo je milina gledati Gašu. – kažu vatrene pristalice iz Žitorađe.
Da su Krstićima fudbalski putevi baš slični, govori i podatak da je Filip prošlu sezonu proveo u očevom Topličaninu. Iz Prokuplja, kako kaže mlađani Filip, nosi najlepše uspomene.

– Ja sam rodjeni Prokupčanin. Kada su me kontaktirali da dođem, bio sam jako uzbuđen jer ću nastaviti očevim stopama, a za mene je to bila odgovornost da odradim dobar posao, bukvalno sam jedva čekao da sve počne. Imali smo dobru sezonu iza sebe, ja sam, kao i moja ekipa. Iskreno Prokuplje ću najviše pamtiti po dobrim ljudima koje sam upoznao I koji su mi mnogo pomogli tamo, a i naravno po nezaboravnoj atmosferi koju garantujem, retko koji klub može da ima. To nas je i vuklo ka tako dobrim rezultatima. Sve vam govori to što smo se svi oslovljavali sa „kume“, koliko smo ustvari bili bliski. Jedno nezaboravno drugarstvo. – sa osmehom na licu priseća se dvadesettrogodišnji Filip. Trenutno mlađi Krstić brani boje ambiciozne Budućnosti iz Popovca, ekipa iz predgrađa Niša, ima velike ciljeve za ovu sezonu, a u prilog tome govori podatak da su trenutno četvrti u Srpskoj ligi grupa Istok.
– Krenula je dobro sezona. Lično ja gledam da idem korak po korak, da uvek gledam napred, a verujem da će kroz moj rad sve doći na svoje mesto. Klupski ciljevi su oni najveći. U prvom i drugom kolu nismo bili na svom nivou, ali sada je već sve kako treba i verujem da ćemo tek pokazati koliko možemo kao ekipa i kolektiv. Uvek idemo utakmicu po utakmicu, lično mislim da je to recept za uspeh. Što se mojih ličnih planova tiče, dalji planovi su mi da idem korak po korak, verujem u sebe i u svoj rad. Naravno da gledam ka napred i jačim ligama, međutim kao što rekoh „korak po korak“.

Veliku podršku u karijeri Filipu pruža porodica, i devojka Ivana, a sa porodicom je kaže, prošao i dobro i zlo, te tako dete Napretka, rado se seća debija “Pod Bagdalom“ u Prvoj ligi Srbije protiv Sinđelića ali bi takođe što pre zaboravio utakmicu protiv Radana iz Lebana, na kojoj je 2017. polomio nogu.
– Najveća podrška na terenu i van njega su mi moja porodica, devojka Ivana, prijatelji i naravno Gospod Bog! 
Inače, Filip je prošao celokupnu školu Napretka, branio boje Jedinstva iz Paraćina, Sfs Borca, i potom slede epizode u Topličaninu i Budućnosti.
Na kraju upitali smo ga kada bi sastavljao svoju ekipu za “mali fudbal“ koga bi pored oca Dragiše odabrao za sistem “4+1“
– Uh dobro pitanje. Za golmana bih uzeo najboljeg druga Rudu, brata Marka i drugara Rileta, sa kojim sam prošao celokupnu Napretkovu školu, ipak je on znalac, treba jedan takav u ekipi. – sa osmehom na licu, završava razgovor Filip Krstić (23) fudbaler Budućnosti iz Popovca. Zanimalo nas je takođe, da li je Dragiši bilo teže da igra, ili da danas gleda svog naslednika na zelenom tepihu, a od Dragiše smo dobili skoro pa očekivan odgovor.
– E ovo je pitanje na koje ja želim kao otac da odgovorim najrealnije jer kada imate takvog sina kao što je moj i suprugin ponos prvo što mi pada na pamet jeste da smo uspeli u vaspitanju. Imati takvo dete je za ponos i diku. To je dete kog svi obožavaju, od komšija, drugara, publike u ma kom klubu da je igrao sve govori, kakva je osoba i kakav čovek.

Kako je meni, i da li mi je bilo lakše dok sam igrao ili sada kada gledam Filipa, svakako da mi je bilo lakše jer sam ja bio taj koji je na terenu odlučivao šta i kako i svaka odluka i potez su bili samo moji bez ikakvog pritiska. Filip ima ogroman pritisak kao sin čiji je otac bio to što je bio, i što mora da dokazuje da ne igra zbog svog oca već zato što je zaista fantastičan igrač koji ima sve sto jednom vrhunskom igraču i treba. Ja nisam jedan od roditelja koji po svaku cenu žele da im deca budu nešto za šta nemaju talenat i ja sam svom sinu rekao da to što sam ja njegov otac ne znači da on mora da se bavi fudbalom. Na sreću, dokazao je da ima ogroman talenat i da je u tim godinama od svog oca mnogo bolji jer je igrač koji igra obema nogama, ima fantastičan slobodnjak i igru glavom, a pritom je vezni igrač. Sa njegovom igrom i profesionalnošću, uspeh je tu. Gledati Filipove utakmice je mnogo teže jer gledate svoje dete. Mislim da ću ja za par godina biti poznat ne kao Dragiša Krstic već kao Filipov tata i ne znam da li bi me nešto ucinilo srecnijim. – priča nam stariji Krstić, dok lista album sa fotografijama iz karijere i priseća se lepih trenutaka, kojih je na sreću bilo pregršt, a siguran je da će njegov sin, kada za nekih 15-ak godina okači kopačke o klin imati još veći i popunjeniji album u kome će biti fotografije i sa evropskih terena. Jer se već mnogo puta dokazalo da iver ne pada daleko od klade, a u slučaju Filipa Krstića sve je tu. Dobra genetika, hrabro srce ponosnih Topličana, i mladalačka želja i opijenost fudbalom. Jedino nam ostaje da čekamo, i sa Filipom se radujemo, kada uspeh dođe.