Intervju – Aleksandar Cenić, rukometaš HC Barselone
Leskovac, grad na jugu Srbije, pre svega poznat po dobroj hrani, i južnjačkom meraku u godinama iza nas je iznedrio vrhunske pevače, glumce, umetnike.. a od skora u Leskovcu se rađaju, rastu i treneraju i budući uspešni sportisti. Jedan od njih je upravo i Aleksandar Cenić, dečak rođen 2003. nedavno je došao u Barseloninu “La Masiju“ kao jedan od najperspektivnijih rukometaša ovog dela Evrope. Mlađani Cenić, koji je inače i reprezentativac naše zemlje, u rukometne vode uplovio je u rodnom Leskovcu, i Rk Meteoru. Posle četiri godine u Meteoru je došao u ORK “Hisar“ gde mu je trener bio otac, i u nekoliko navrata je nosio dres beogradskog Partizana, gde je i zapao za oko skautima Barselone.
– Za moje prve rukometne korake zaslužni su moji treneri Dragan Mitrović i Bratislav Mikić. Za moj dalji razvoj, svakako je najzaslužniji moj otac. – započinje razgovor za “Jug spor.info“ Aleksandar.
S obzirom da je član reprezentacije Srbije do 15 godina, u kojoj mahom dominira “južna pruga“ pitali smo ga da li se na jugu zapravo igra najbolji rukomet u Srbiji.
– Ne mogu reći da se igra najbolji rukomet, ali sigurno da je na mnogo većem nivou nego što ga pojedini ljudi zamišljaju. – objašnjava mladi Cenić.
S obzirom da je tek nedavno nedavno stigao u Kataloniju, zanimalo nas je kako su ga tamo prihvatili i koliko se razlikuje stil rukometa u Španiji i Srbiji.
– Super mi je u Barseloni, sve je na vrhunskom nivou. I momci i treneri su me stvarno lepo prihvatili. – i dodaje da nema pritiska zato što je deo popularne “La Masije“
– Rukomet u Srbiji i Španiji se dosta razlikuje, u smislu da se u Španiji igra mnogo brži rukomet, a što se trenera tiče, zahtevni su i jedni i drugi.
U porodici Cenić rukomet je tradicija. Aleksandrov otac Dragan, bio je i uspešan igrač, a sada je i uspešan trener, a mlađi brat Ognjen, krenuo je Acinim stopama pa je tako trudom i radom, i urođenim talentom zavredeo epitet jednog od najtalentovanijih “rukometnih klinaca“ u Srbiji, pa je kao i stariji brat obukao dres Partizana.
– Da, kao što ste rekli, tradicija se nastavlja. A što se Ognjena tiče mogu reći da je talentovan, a da li će me nadmašiti stvarno ne znam. Prvo jer ne igramo istu poziciju, a drugo dosta zavisi od njegovog rada, ali bi mi jako drago bilo da bude kao ja, pa čak i bolji. Najviše bih voleo da jednog dana zaigramo u istom klubu i budemo jedan od najboljih tandema. – iskren je Cenić.
Aleksandar nam na našu konstataciju da ćemo ga uskoro videti u dresu seniorske reprezentacije, kaže:
– Mislim da je još rano za seniorsku reprezentaciju, idemo korak po korak, ja imam tek 15 godina. Ali za jedno 4 godine mislim da je moguće. – i dodaje da su mu rukometni uzori Makedonac Lazarov i Francuz Remili.
– Po stilu igre uzor mi je Nedim Remili jer mislim da igramo dosta sličan rukomet. A od starijih i dokazanih igrača svakako Kiril Lazarov.
Iz Srbije mu nedostaje porodica i društvo, a za svoje vršnjake u zemlji ima jasnu poruku:
– Poruka za sve moje vršnjake je da vredno rade, i naravno da veruju u sebe.
I na kraju, pokušali smo da malo zbunimo Aleksandra našim pitanjem da li bi više voleo titulu prvaka sveta u dresu Španije ili kvalifikacije za svetsko prvensto sa Srbijom, a on je kao iz topa odgovorio:
– Kvalifikacije za svetsko prvenstvo sa Srbijom naravno! – i tako završio svoj intervju za “Jugsport.info“
Sigurno je da se ovom momku smeši svetla budućnost, a i našem rukometu sa njim, jer je Aleksandar Cenić dokaz da srpski rukomet zapravo sa rukometne mape nikad nije nestao, i da smo mi i zemlja rukometa. A Aleksandar i njegovi drugari koji su dospeli poput njega do Metalurga, Barselone i drugih evropskih velikana, nagoveštavaju svetlu rukometnu budućnost našoj zemlji. Nama ostaje da im držimo palčeve i navijamo svaki put kada sve te dresove evropskih velikana zamene i zajedno obuku onaj najlepši, sa državnim grbom na grudima.
Nemanja Tonić
