Za mnoge rukometne “stručnjake“ je on bio samo još jedan tatin sin, ali je na kraju sve uspeo da ih demantuje

Niš – Pavle Pavlović, 26-godišnji rukometaš koji svoje rukometno ime gradi kako u zemlji tako i u inostranstvu, u razgovoru za naš portal, otkriva mnoge zanimljive detalje iz svoje karijere. Bivši rukometaš Železničara, Rk Naissus-a , Žitorađe, Dubočice 54, Jugovića iz Kaća, kao i makedonskog Pelistera i nemačkog Bergisge Panther-a, kao i član Univerziteta u Nišu sa kojim je 2016. Osvojio Evropske univerzitetske igre, za jugsport.info govori o daljim planovima, i o tome šta je sve prošao dok je došao do ovde. Pavle, koji je inače sin legendarnog niškog rukometaša Dragoslava Pavlovića poznatijeg kao “Paja Piton“ sa našom ekipom razgovarao je prvo o svojim najranijim počecima.
– Ne mogu reći da je bilo lako. Još kao klinac sam se susretao sa raznim komentarima koji su kružili o meni, „ma lako je njemu, otac mu je bio rukometaš“, „on se potencira zbog oca“ itd.. Kako je vreme prolazilo, ja sam se svojim trudom i posvećenošću isticao, pa su se komentari „utišali“, pretpostavljam da je narod postajao svesniji mog kvaliteta. Međutim, samo ja znam koliko mi je zapravo to što mi je otac bio poznati „Paja Piton“ bila otežavajuca okolnost pogotovo kada je u pitanju bio odnos sa trenerima. – otpočinje naš razgovor Pavle.
– Jer danas je jako malo dobrih trenera koji zapravo mogu da svoje „komplekse“ ostave po strani i sagledavaju sportiste objektivno i bez predrasuda. Bilo je perioda kada sam upravo zbog toga sto mi je otac poznat, bio stavljan u drugi plan ili čak i izostavljan iz ekipa. Na sve te poteškoće koje sam imao i kojih i dan danas ponekad imam, naučio sam da se ne obazirem i ne pridodajem im važnost. Fokusiran sam na poboljsanje sebe pre svega kao coveka , a onda i kao sportiste i smatram da je gubljenje vremena obazirati se na price drugih ljudi.

Kada je kao Željin omladinac “nedovoljno“ dobar za seniorski tip odbačen, Rk Žitorađa i Miomir Maljević su Pavla privoleli u svoje redove, i pružili mu igračku afirmaciju. Pavlović se dana provedenih u Žitorađi seća sa osmehom na licu.

– U Rk Žitorađa sam dospeo upravo zbog toga što su veliki treneri u Želji u tom trenutku imali drugačije planove za „Pajinog sina“, i rešili da mene i još jednog sina popularnog rukometaša, vrate u drugi tim, iako smo nas dvojica jedini iz naših generacija u tom trenutku bili pozivani za tadašnju kadetsku reprezentaciju Srbije. Umesto da se vratim u drugu ekipu Želje, uspeo sam da sporazumno raskinem tadašnji ugovor i nakon toga utočište sam našao u RK Žitorađi, kojoj ću uvek biti zahvalan na tom, i period proveden tamo pamtiti ceo život. Ovom prilikom bih se zahvalio upravi kluba, na čelu sa Miomirom Maljevićem, ali i momcima koji su mi učinili da taj, za mene jako „osetljiv“ period, što se karijere tiče, prebrodim uz osmeh i dobru atmosferu. Verovatno sam zbog toga i pružao dobre partije u njihovom dresu. – objašnjava 26-godišnji Nišlija.

Jedan deo karijere proveo je u Makedoniji, i kaže da se stil igre kod nas i naših komšija ne razlikuje mnogo, međutim ističe jednu jasnu razliku.

– Igrao sam i u Makedoniji, u Pelisteru iz Bitolja, za koji svi znamo da važi za jednu od institucija Makedonskog rukometa. A što se razlike tiče između Makedonskog i Srpskog rukometa, nema nekih preteranih razlika u stilovima, međutim ogromna je razlika u pristupu. Da bi shvatili o cemu pricam, morate imati u vidu to da je rukomet u Makedoniji sport broj 1. i da ne postoji čovek tamo koji se bar malo ne razume u naš sport. O posećenosti rukometnih utakmica neću ni da pricam, dovoljno je reći da se na dan utakmice, ceo Bitolj okupi u hali i tribine zagrme. Mislim da ću uvek pamtiti prizor „zeleno-belih“ tribina i gromoglasnog navijanja „Čkembara“.

Što se daljih planova za karijeru tiče Pavle nam kaže da još uvek ne zna gde će nastaviti, ali i da ima ponuda sa svih strana, tako da još uvek razmišlja o svom sledećem klubu.

– Voleo bih da vam mogu otkriti nešto konkretnije, ali još uvek razmatram opcije i tražim onu najbolju za sebe.Ima tu par ponuda i iz inostranstva i iz domaće lige, na meni je samo da odlucim šta želim. Obećavam da ćete biti obavešteni čim potpišem ugovor (smeh) – i dodaje: Što se planova za dalje tiče, još uvek mi je sve to u magli, lome se u meni dve strane, jedna koja želi da i dalje stremi ka „sportskim visinama“ i vrhu rukometne scene i druga koja na žalost, verovatno zbog teške situacije u državi, što se novca tiče, želi da ide „trbuhom za kruhom“. Ipak moram imati u vidu i to da ću u Martu napuniti 26, pa shodno tome moram i da razmišljam „zrelije“.

O plasmanu i igri Srbije na Svetskom prvenstvu smo dugo razgovarali, i komentarisali ali Pavle kaže da poznaje većinu tih momaka i da svi oni žive za rukomet, i da nije iznenađen rezultatom jer je sastav mlad i prvi put igra na nekom velikom takmičenju. Otkriva nam da mu njegov otac ne deli savete vezane za rukomet, i da rukomet komentarišu samo kada ga gledaju kraj malih ekrana.

– Ovo će vam možda zvucati čudno, ali sa njim o rukometu pričam jedino kada gledamo na Tv-u. Moram da istaknem da se on nikada nije preterano mešao , ali je, hvala Bogu, svaki put bio tu za mene kada sam tražio neki savet. Znam da je to verovatno moja greška, jer u kuci imam nekog ko je već sve to prošao i to na mnogo višem nivou od mene i da bi to trebalo iskoristiti, ali eto, ja izgleda volim da radim stvari na teži način. – kaže Pavle.

Pavlović trenutno trenira sa ekipom Rk Železničara, i kaže da se rad i organizacija kluba u mnogome razlikuju od vremena kada je on bio tu.

– Već neko vreme treniram sa momcima u Železnicaru i jako mi je drago što su me svi prihvatili na jedan lep način. Zahvalio bih se pre svega treneru Veselinu Vujoviću na mogućnosti da uopšte treniram sa njima dok sam u ovom „prelaznom“ periodu. Mogu reći da je moj utisak o funkcionisanju kluba, ako poredim sa nekadašnjim, daleko daleko bolji i organizovaniji. Želja sada ima daleko bolje uslove za rad nego nekada. Želim im sve najbolje, pa ko zna, možda im se i pridružim nekad u budućnosti.

Kao svoju najveću podršku ističe porodicu.

– Moja porodica je moja najveća podrška. Bez dileme. I jako sam im zahvalan na tome, jer bez njih ne bih uspeo da prebrodim sve poteškoce i danas budem ono sto jesam.

Za mlađe kolege rukometaše koji tek sad ulaze u svet rukometa ima jasnu poruku koja glasi:
– Ono što bih poručio svim mojim „mlađim“ kolegama rukometašima je, bez obzira koliko se stvari činile teške u nekim trenucima i koliko želite da odustanete od svojih snova i ciljeva, ne posustajte. Morate biti istrajni i ako dovoljno vremena i truda uložite mozete postići to što želite. Jer ako se sami ne borite za sebe, drugi se sigurno ne mogu i neće boriti za vas! I naravno, ne zapostavljajte školovanje, jer sport je nepredvidiv bas kao i život. – završava Pavle svoj intervju za portal Jugsport.

Nama ostaje da mu poželimo puno sreće u daljoj karijeri, i da pišemo o njegovim sportskim uspesima, koji će nadamo se biti sve brojniji.

N. Tonić
FOTOGRAFIJE: Pavle Pavlović, privatna arhiva