Lebanac brusi buduće Kineske košarkaše

SAŠA JOVIĆ KOŠARKAŠKI STRUČNJAK IZ LEBANA, VEĆ ČETIRI GODINE U KINI TRENER KOŠARKE

Iskoristili smo priliku da specijalno za naš portal objavimo jedan vrlo interesantan intervuju sa košakaškim stručnakom koji već četiri godine radi kao trener košarke u Akademiji „Šou Man“u glavnom gradu Kine Pekingu.    Saša Jović je košarkom počeo da se bavi još u dečačkim danima kao učenik osnovne škole u Lebanu. Prve ozbiljnije  korake načinio je u lokalnom klubu „Radan“.

Košarkom se bavio sve do 2004. godine igrajući kao igrač u Lebanu, Nišu, Kragujevcu i Banja Luci. Potom je usledio jedan dug period pauze, kada se Jović nije bavio košrakom niti kao igrač, ni  kao trener. Tek je 2011. godine, po nagovoru svojih drugova iz košarke, počeo kao trener u KK „Radan“ iz Lebana.  Sa svojim klubom izborio plasman u viši rang takmičenja. Taj uspeh kluba koji je postignut, delom pripada njemu.

Potpuni zaokret ne samo u košarci, već i daljem privatnom životu usledio je 2014. godine kada po prvi put Jović odlazi za Peking i počinje njegov novi trenerski put  koji još uvek traje i nadamo se da će trajati još dugo.

Vaš prvi odlazak u Kinu i prvi utisci?

„Za moj odlazak u Kinu ne mogu reći da je bio slučajan. S obzirom na  uspehe Srbije i srpskih trenera u košarci, uticajnih u čitavom svetu, ja sam uz pomoć nekih mojih prijatelja, ranijih saigrača sa kojima sam igrao košarku, potražio neko svoje mesto u svetu košarke. Bilo je nekoliko ponuda manje ili više vrednih, ali je ipak bio najbolji ovaj iz Kine.“

„U leto 2014. godine po prvi put sam otišo u Peking. Odmah sam dobio svoj trenerski posao u školi košarke koja se zove „Šou Men“ gde su svi treneri bili sami Amerikanci. U prvih mesec-dva dana, oni nisu shvatili naš način rada, bilo je deci mnogo drugačije za  treninge. Međutim ubrzo se moj način rada pokazao kao bolji u odnosu na onaj koji primenjuju Amerikanci. Tako da nakon mog dolaska, posle četiri godine rada u klubu, imam oko četrdsetak trenera  sa naših prostora.“

„Direktno ili indirektno sam odveo u Kini mnogo trenera koji su sada u ovom klubu. Definitivno smo preuzeli primat od Amerikanaca. Primera radi navešću samo neka imena iz našeg okruženja, to su: Zoran Jović – Bleki iz Leskovca, Bora Spasić iz Lebana biši košarkaš Radana, Miloš Vučković iz Niša takođe bivši košarkaš Radana, mlade trenere iz Leskovca Marko Raković i Milan Nešić. Uz to, na preporuku mojih bivših klupskih drugova odveo sam veliki broj trenera iz Kruševca, Kragujevca. Čak sam odveo tamo i nekoliko trenera iz Rusije, po preporuci zamenika trenera Ruske repezentacije Saše Grujića iz Vlasotinca. Taj trenerski nit se proširio na trenere  iz Makedonije i Crne Gore.“

Kako vidite pomake kineske košarke?

„U Kini sve počinje u tim mlađim kategorijama. Međutim, još uvek su Kinezi opredeljeni za Američki stil rada, koji stavlja akcenat na košarkaške sposobnosti, to jest na snagu i individulanost. S obzirom da su Kinezi u velikoj  meri približni Srbima po jačini  i snazi, mi treneri iz Srbije, a po gotovu ja, prebacio sam akcenat sa individualne sposobnosti na više rada u poznavanju košarke kao igre i sport kojim treba da  se u početku svog rada bave mladi Kinezi. To se pokazalo kao pun pogodak.“

Na kakav ste naišli prijem kod Kineza?

„Kineski narod bukvalno sve narode prihvata kao da su njihovi ljudi. Svaka diploma, svaki rad iz bilo koje zemlje, prihvataju „jedan u jedan„ ne traže nikave  dodatne provere. Mogu slobodno da kažem da se bukvalno osećam kao kod svoje kuće a ne u Pekingu.“

„U  Kini postoje organizovana takmičenja, međutim kod njih je masovnost akcenat broj jedan. Nemoguće je organizovati toliki broj takmičenja i zato se prve godine stavlja prioritet na rad u košarkaškim školama, koje  su ustvari akademiije prave. Iz te škole izađu momci koji su sposobni da se bave košarkom dalje.“

Kako se radi u Vašoj akademiji košarke?

„Mi u školi imamo takmičenja, iz koje kasnije proizađu igrači koji već u Srednjoj školi preuzima država i sledeći njihov korak u košarci je pod patronatom države Kine. Tu su Srednje škole i Fakulteti koji su po nalogu države specijalizovane za košarku. Verovali lii ne u Kini je košarka trenutno sport broj jedan. Ne igra  se samo u školama i akademijama već i na ulici, na svakom koraku. Jedostavno košarka je u jednoj vrhunskoj ekspanziji.  Recimo u našoj školi imamo oko 10.000 dece koja se bave košarkom, a samo u Pekingu ima oko 50 do 100 takvih škola. Znači samo u ovom gradu se oko jedan milon dece bavi košarkom.“

„Međutim u Kini škola je za decu broj jedan.  Roditelji teško , vrlo teško dozvoljavaju  da se njihova deca bave sportom profesionalno. Zato što je kod njih definitivno školsko obrazovanje broj jedan.“

Da li postoji mogućnost dolaska dece u Srbiju?

„Skidanjem vize za Kineze za Srbiju od strane naše Vlade, otvorila se mogućnost za sportski turizam u Srbiji, uz neku malu donaciju naših Ugostiteljskih objekata recimo u mom rodnom Lebanu.  Da se napravi neki Bazični kamp, ne samo za košarku već i druge sportove, to bi moglo da donese veliki priliv ovoj našu maloj sredini. Ukoliko bi postojala volja za to, ja bih je sa zadovoljstvom prihvatio i takva realizacija  bi bila od velike koristi za sve nas u ovoj sredini.“

V. Stevanović
Počeo davne 1995. u radiju "Caričin Grad" Lebane kao reporter, kasnije kao radio komentator u RTV "Belami" Niš . Prva pisana medijska kuća su Niške "Narodne novine" i časopis "Ribolovac". Radio za Radio Niš i TV Leskovac i portal "Jugmedia". Stalni dopisnik "Sportskog Žurnala" i glavni urednik Sportskog portala "Jugsport.net".
http://jugsport.net